Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 191

после његове откривене игре То му је тим болније падало што је она не само знала за ту игру, него се он чак скоро хвалисао пред њом, мада сада увиђа тако јасно (мада је одмах увидео!) да он баш не игра сасвим, да у тој игри има нешто истине. Рећи то2 Али да ли није играог Ако се у ствари сада поново вараг За Србу је наново почињало једно од његових очајних ломљења.

Он плати непопијену кафу и крену улицом. До доласка поште остајало му је још читав час. Он поче тиме што се задржа пет минута читајући полуисцепани изборни проглас залепљен на једном плоту; затим других пет минута купујући цигарете и жижице. Али после тога, време је било смањено само за десет минута, а он није знао шта ће са собом. Радозналост дућанџија га је сметала и љутила. Он полако изађе у поље изван вароши. Жито је почињало да класа и лак ветар таласао га је без предаха. После жита наиђоше ливаде онвичене врбама: кроз трунтаве и ниске крошње просијавала је глатка површина реке. Изнад свега, у јари подневног сунца, маглиле се планине, модре и повучене. Срба седе на обалу, одупрт леђима о једно дрво и дуго посматраше прозрачну воду изнад које су летеле ласте. Лице му је било озбиљно, шешир дубоко намакнут на очи; изгледало је као да се на нешто љути. Постепено његов поглед склизну низ реку и задржа се на месту где се повијала читава мала шума барске трске и шевара: на томе месту се уливала Сребрница. Он пође даље погледом, изнад невидљиве Сребрнице и најзад, сасвим у дну видика, он откри једну белу пругу: то је био пут. Он пође даље и наиђе на велику празнину између две планине: почетак клисуре. Дошавши дотле, он осети како му се срце стеже и брзо одврати поглед.

Седећи тако на обали, без одређених мисли, он поче скупљати око себе сухе гранчице и лањско лишће. То у прво време несвесно покретање његове руке претвори се полако у један одређен по-