Два царства : роман

192 БРАНИМИР ЋОСИЋ

крет. Он наслага све то на гомилу и пажљиво поче залагати ватру. Ми често пута, окупљени неком тешком мишљу од које осећамо страх, бежимо у мале и ситне послове, цепкамо хартију, зарезујемо оловку коју непрестано ломимо, увијамо књиГу или тако што безначајно, и то само да би побегли од себе сама. Колико је тако седео» Двадесет минута, пола часа, час> Он не беше свестан времена које пролази. Седео је крај те мале ватре и замишљено гледао у пламен, час слабији, час јачи. Било је нечега сетног и озбиљног у његовом погледу; осећало се да његова душа пролази кроз непознате крајеве и да води неки дубоки разговор са пламеним језиком који се једва разабирао под сунчевим зрацима. С времена на време, Срба би подстакао угарке једним штапићем и после тог малог и увек истог покрета поново западао у непокретност.

Било је нечега потпуно новог за Србу у овоме што се сада са њим догађало; и можда га само та новост бацаше у бригу. Он је познавао себе, он је знао из искуства та страшна ломљења између два осећања, између два поступка, он је знао за те страховите сукобе између замишљеног и реалног. Он је знао и то да ће ти тешки часови клонулости, са његовом јаком природом, брзо проћи, и не једном, он уживаше баш у том ломљењу, у тој тузи која би га сналазила, у тој празнини у којој се губио и душом и телом. Али овога пута било је разлике у јачини: он је у правом смислу те речи осећао да више нема тла под ногама; он је лебдео (бар тако се њему чинило) у безваздушном простору и ничега око њега није било о шта би могао да се ослони. Раније, могао се одбранити пркосом. Овога пута, пркос је донекле био узрок свега. Некада, у сличном случају, долазила му је у помоћ таштина, страх од подсмеха, нова лица. Сада му се таштина чинила смешном, страх од подсмеха није постојао јер није било никога ко би могао да му се подсмехне, нова лица га нису