Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 193

занимала, чак је осећао гађење и од саме помисли да би могао срести некога; коме не зна ни име, ни навике, ни боју очију. Неко је радио у њему, Срба га је осећао, и после сваког ударца срца, њему се чинило да се све више ослобађа магле која га је дотле обвијала; са сваким даљим секундом он је јасније видео. Тада му се одједном учини да се налази пред једним великим и огромним, свезнајућим створом, а тај створ да је он сам; гледајући у себе Срба је имао утисак да се налази пред једном неизмерном провалијом, а да је та провалија он сам; и то осећање ишло је тако далеко да се више није осећао затвореним у једно обично људско тело: он је прелазио, он се стапао са реком, са том малом ватром, са планинама, са пољима, са побледелим од светлости небом. И баш у том чувству било је оно главно. Изван свега тога постојало је нешто друго, једна малена светлост, нешто недокучиво које је у свему учествовало а ипак остајало неухватљиво, независно, по страни; нешто што све схвата и поима.

Има тренутака када са чуђењем откријемо неку ствар, која је и раније била ту, у нама или око нас, али која нам је тек у том часу неким тајанственим путем откривена. ИМ самим тим открићем сав нам наш дотадањи живот постане одједном несхватљив и немогућ; осећај празних соба и ненасељених места. Идемо и савршено не познајемо више изглед ничега око нас, толико је свеу једном магновењу променило своје вредности, оно што нам је до јуче било језгро живота постало нам безначајно, оно друго, које нисмо ни примећивали да постоји, добило одједном значај најглавније ствари; нешто без чега се наш даљи живот не да замислити. Узалуд се тада питамо зачуђени и збуњени: како сам могао досада живети у таквој смртоносној заблуди»

То би као муња. Срба погледа око себе и зачуди се када спази пред собом реку, ватру, поља. Он журно устаде, утаба ногама угарке и скоро у-

Два парства 13