Два царства : роман

194 БРАНИМИР ЋОСИЋ

плашено упути се варошици. У њему је све треперило. Он застаде да се упита: да ли се и овог пута не варам» — али је све около било сада на један други начин светло и обасјано, срце му је најзад ударало другојачије него мало час, да му се одмах учини да је на правом путу. Он поново поче испитивати своје поступке, оне од пре неколико месеци, оне од пре неколико недеља, дана, часова, и поново схвати, као малочас, да то није било оно право, оно истинско што му је требало: А то „право“> Зар је наишао на то право сада» Он није умео тачно да одговори на то питање. Једино што је осећао била је та неочекивана промена која се беше догодила у њему и у часу изменила, како му се чинило, цео ток његова живота; и да му сада неће бити тешко да поново стане пред њу и да је погледа право и поштено у очи. Али ту лакоћу, ту наду у нешто ново и боље, он не осећаше први пут. Срба се сети једног пролећног јутра, када је, исто овако на обали једне реке, стајао и мислио на Радмилу. Како му се све чинило светлим тога далеког јутра, како су му осећања била чедна и нежна! А ипак, баш после тога јутра дошло је све оно несхватљиво, грубо, онда оне несане ноћи, она безумна, страсна жеља за чистоћом, која се опет некако претворила у гнусне одлуке и поступке, и најзад ти лепи дани у манастиру, затровани рачунањем, гонењем, извођењем једне комедије која га је у ствари само мучила. И зашто се све то гадно и несхватљиво стално испречавало, када се оно истоветно чувство сада поново појављује2 Зар само зато да тај повратак буде необузданији, луђи, страшнији, заповеднији>г Јер збиља, Срба осећаше да све мање и мање располаже својом вољом. Он сада корачаше журно и задихано уском путањом између зеленог жита које му се плело око ногу, не обраћајући пажњу где иде и по чему гази. У једном тренутку он чак застаде и стиште обема рукама