Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 195

груди. Он осећаше да је живети лако. Требало је само бити искрен према себи.

Он не примети да се беше дигао јак ветар; осећао је само пријатност што му ваздух удара снажно у лице. Још мање обрати пажњу на време што пролази. Када се сети на посао и када потрча пошти, већ је било доцкан: подне беше прошло. Морао је да остане до после подне. Он прими то са шаљиве стране и смешећи се пође да потражи ручак у којој од многобројних кафана.

ХХХ.У.

Док се ово догађало са Србом, у манастиру је текао обичан живот. Бар на изглед. Карамарковић, после ноћашње игре и губитка, био је још мрзовољнији и пакоснији него обично. Више од једног часа он је мучио свога поинжењера (једног учтивог и бледог Руса, који је цело време без предаха понављао: „по жалоста, госпођин Карамарковић, по жалоста, как ви сказали“.) Затим, напустивши собу која је служила за канцеларију, оборио се на палира, каменоресце, раднике. На својим скелама, сам у празној цркви, са угашеном лулом у зубима, сликар М. је радио свој посао, предано и изгубљено. С времена на време он би се скидао са скела и издалека посматрао рад; или би палио своју јаку електричну лампу, нарочито за то удешену, и дуго испитивао пукотине на храпавој површини фреске. У дворишту је владао свакодневни неред и граја: тешка воловска кола тромо су улазила и излазила кроз засвођену капију. радници са виком истоваривали материал, или дизали греде; чули се ударци чекића по камену, претакање воде; са какве скеле нагло би се изручила гомила сухог малтера и читав облак прашине за часак би покрио сву ту гомилу људи, камења и кола. Једина личност која није ничим учествовала у свом том покрету и грозници, била је Радмила. Она је била ту, живела под истим кровом, гледала, слушала, али то је било као и да није

137