Два царства : роман

196 БРАНИМИР ЋОСИЋ

била, као и да није гледала, ни слушала. Њен дух је био тако далеко, тако преокупљен другим стварима, да је тек звоно, које је објављивало почетак или свршетак рада, својим пискавим гласом успевало да је на часак дозове к себи и стварности, Она као да живљаше у некој врсти сна, без мисли и жеља; као очекујући нешто. И тога јутра, као и толиких других, она сеђаше крај свога прозора, са везом у рукама. Међутим, руке са везом лежале су на крилу; она само гледаше кроз прозор.

Прву вест донесе једно чобанче. Ствар је била ништавна, јер је горео само један пласт сена (управо остаци пластова од лањске године). Никодим, кога пробудише, посла Илију да види шта је и да учини шта треба, а он поново леже, Али не прође ни пола часа, а у манастир дојури један сељак: овог пута горела је слама на месту званом Висојче. То су били огромни стогови сламе од прошлогодишње вршидбе. Затим, пре него што се Никодим добро расанио, једно за другим дотрчаше задувани и упрепашћени једна жена, један свињар, један овчар, још један сељак и сваки је долазио са другог краја и сваки је јављао за нов пожар. Горео је Вучји До, Бакина Глава, Поточје, Црни Врх... У часу би јасно да ватра гори скоро са свих страна и у непосредној близини манастирској. Радници се узбунише, рад би прекинут, Никодим, Василије са још неколицином одјурише у разним правцима. Међутим, још нико није знао колика је ватра и у ком се правцу шири; да ли то гори само сува трава, купине и честар, или већ беше ухваћена и сама шума. Још мање се помисли да се може бити у опасности.

Радници који беху остали, прихватише се поново посла, али већ после пола часа у манастир се врати Никодим. Мало касније Илија, Василије. Сваки од њих је доносио страшне вести: ватра не само да је горела свуда, него је била много већа него што се у почетку замишљало.