Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 197

— То гори већ од раног јутра! — узвикивао је Никодим. — Црни Врх је слишћен.

Илија поче да звони на узбуну. Тек у том часу се многи опоменуше да је ветар у неколико махова доносио мирис паљевине. Али како је било необично сунчано, то се ништа нарочито није опажало у почетку. Многи су мислили да то пале на бачијама трулу сламу или тако што. У општем метежу који настаде нико и не примети Достану, која сва уплакана и унезверена покушаваше да задржи ма кога. Никодим покупи сав свет и разделивши оно мало секира и ашова што се нађе у манастиру, крете на најугроженије место. У манастиру остадоше само жене са Пајсијем и Карамарковићем. Један коњаник беше трком отпослат у срез и варошицу.

Тако у неизвесности протече читав час. Ветар који беше почео да дува, поче доносити све јачи и јачи мирис паљевине. Најзад, пред само подне, у манастир се врати Никодим са десетак радника. Сав труд је био узалудан. Ватра је горела са свих страна, око свих пролаза. Још свега на неколико места могло се изаћи из ватреног круга који је стезао манастир, јер се ватра са разних места беше саставила. За кола остајао је само још пролаз клисуром. Али и туда се морало жу“ рити јер се ватра, распиривана ветром, нагло спуз штала друму, и то са обе стране. Остатак радника. и сељака беше већ одавно прешао на спољну страну ватре и одатле покушавао да штогод учини. | За час манастир би испретуран. Звона су, ко би знао због чега, сваки час почињала па престајала. Чуло се довикивање, псовке. За то време, јако узбуђен, Карамарковић је са Радмилом купио најпотребније ствари.

— Хартије и планове... и рачуне... Тако! Не! (Остави те књиге, до ђавола књиге! И хаљине... најважније.