Два царства : роман

198 БРАНИМИР ЋОСИЋ

Мирна, иако јако бледа, Радмила је пажљиво извршавала сваку, па и најмању заповест Карамарковићеву. Њу је само чудила, и донекле вређала, његова нервоза. Зар је могуће да га је било страх» М чегаг Она није схватала опасност. Међутим, ма каква опасност била, зар се морало толико уплашитиг Сем тога, њу одједном поче да мучи једно друго питање: где је Срба Он се већ морао вратити. Да се није задржао да помогне при гашењу» Да није запао у ватру, ако је хтео да прође пречцомг У тренутку све оно што је она била силом воље „закопала" у себе, изби на површину. Тим јаче што се Карамарковић тако кукавички понашао. Њу скоро да загуши плач од стида. Она зажеле, међутим, да све то није тако, да је Карамарковић сада одједном узме у наручје и да јој каже: Радмила, ми смо несрећни. Зашто бежати» Останимо овде. Ако Бог хоће, можемо бар умрети заједно, ако нам је заједнички живот немогућ! — а да је то казао, она би остала, она је то осећала. Како је Радмила још увек била романтична и поред искуства стеченог у последње време! Карамарковић је просто питао:

— Јеси ли готова»>

— Јесам. — и она се у истом часу понова врати на Србу. Где јег Можда јури у касу према њима2 Можда... Она поче преувеличавати опасности којима је можда изложен; и његове добре особине. Страх за њега даде свом том њеном замишљању нечега одлучног и јасног. Јесте, он је храбар, срчан, и поред свега злог у себи, поштен. Он је просто заведен друштвом, средином, таштином. Радмила као да живахну. Она не примети да се под тим мислима, на изглед чедним, поново јављало оно друго, оно страшно, оно непризнато. Не на Србу ради њега самог, већ ради себе, ради својих немирних и уздрхталих груди, она мишљаше сада на њега. М мислећи она преувеличаваше његове особине да би оправдала себе пред самом собом, да би се уверила да она то због њега самог