Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 199

мисли на њега. Јадна људска природо, уланчена у обзире и конвенције, приморана да се кријеш и оправдаваш! Зар није било много простије признати сама себи истину — а тада ићи ка њојг Ја сам можда неправедан и заборављам на грубост те истине; на осетљивост једне женске душе; на стид. Свеједно, дакле, којим начином Радмила оправдаваше себе. Оно што је главно било је то, да та ненадна опасност, да та неочекивана узбуна, поможе Радмили да победи своју гордост. Она је некако инстинктивно осећала дах смрти и уништења који је са димом лебдео над том, до малочас ведром, котлином; и одједном, нагонски, она поче осећати потребу да живи, да воли, да се радује.

На вратима се појави Василије.

— Пожурите се г. Карамарковићу. Хоћете ли да вам помогнем до колаг

Из ходника се зачу глас игуманов и кукање Станојке која је клела.

— Већ почиње да гуши дим. — примети тужно Василије придржавајући Карамарковића низ

степенице. - ____- Мислите ли да ћемо још увек проћи колима»2

— Ватра се још није саставила преко СреОрнице. — Паликуће, разбојници! Где су садаг праскао је Никодим беснећи. — Да их видим, јунаке! — Дошавши до Карамарковића: — Видесте ли, господине2 Народ, то вам је тај народ... стока, разбојници! — Али у то спази Илију где извлачи из црквице Св. Николе црквене барјаке, и оставивши Карамарковића, он осу на њега: Барјаке! Будало божја! Барјаке спасава! Оне сандуке из конака узимај.

Путем почеше гмизати воловска кола (која су до малочас довлачила камен и креч за обнову цркве) натоварена до вршка; а између њих унезверена и заплашена стока која се затекла у стајама. Оно што је одмах падало у очи било је недоста-