Два царства : роман

200 БРАНИМИР ЋОСИЋ

так црквених ствари: у великој кочији било је тек неколико најдрагоценијих утвари, док су цела једна кола била натоварена шареним Станојкиним сандуцима. Небо беше почело да се закрива сивим облацима од јаре и испарења. Потпуни мир што га показа Радмила (она је била и сувише заузета собом да би могла ма чиме одати своје узбуђење, јер и за плач и за страх треба прво да мислимо на плач или страх па да он дође!) учини да се и Карамарковић смири. Он са злобом помисли на свој кукавичлук, а затим са задовољством поче гледати кукавичлук и нискост осталих. Када се и игуман попе у кола, Карамарковић га заједљиво упита:

= А ваш Краљ»

— Краљ». — Пајсије принесе руку уху, зачуђен.

— Ћивот, мошти Светог Краља. — узвикну Карамарковић. — Зар њега остављате да изгори

— Он не може да изгори. — одговори са поуздањем Пајсије и настави да се намешта у колима.

— Брже, брже... — журио је Никодим кочијаша. Њега потпуно беше напустила ратоборност и бес и сада сваки његов покрет одаваше страх.

Кола су већ неколико минута јурила најве-

ћим касом ка варошици, када се Радмила сети:

= А брат Василије

— Он је остао у манастиру. — прогунђа Никодим.

— Како, — узвикну Радмила престрављена, — ви сте му дозволили да останег

— Па неко мора да чува зграде и цркве!

= То је глупо... он је још дете... Заустављајте кола! — развика се одједном сликар М. Хеј, зауставља! — Он шчепа своје картоне и своју кутију са бојама и, како су кола ишла уз један стрми нагиб доста лагано, то он искочи.

— То је страшно! Они ће изгорети! — узвикну Радмила сва престрављена.