Два царства : роман

__ДВА_ЦАРСТВА 201

— Неће, — одговори Никодим, — котлина је широка, чак ако ватра дође са свих страна, увек остаје места у средини.

— Биће им само мало врућина. — примети Карамарковић подсмешљиво.

Завлада тишина. На друму се одједном у облаку прашине указа коњаник. Радмила сва задрхта: њима у сусрет је јурио Срба. Био је сав црвен и посут прахом; коњ се купао у зноју. Опазивши кола и познавши у њима лица, он се осмехну и заустави. Затим појаха упоредо крај кочије. Ни он, ни нико из кола не проговори речи. Једино што му Радмила упути један блистав поглед. Он се није премишљао, — мислила је она, — да уђе у ватру... У даљини се, крај Сребрнице, указа дим. Како је сунце још увек сијало, то се пламен још никако није видео, и Радмили би чудо да због тог „дима“ беже. С једне и друге стране пута џбуње беше већ уништено; ватра је полако захватала храстова дебла. Тек када се кочија нађе између тог поцрнелог дрвећа, у лице удари неподношљива _ јара и врелина; чуо се један уједначен шум, као када се кокају кокице. Пројуривши у трку то парче, и изашавши на тај начин из ватреног обруча, они се зауставише. С те спољње стране стајала је група сељака, са алатима, али није радила ништа. Чекали су да дође наредба из среза. Били су равнодушни, а неки и весели. Видећи Никодима, један чак добаци: _

— Их, што је запалио!

Други, на по гласа (то је био један од браће Јакшића):

— Посветила му се!

Један старац га прекиде:

— Не ваља, синовче, грехота, ако није твоја, шума је божја, болан.

Пошто постојаше мало, кола наставише лагано за варошицу. Никодим остаде да дочека остала кола и стоку.