Два царства : роман

202 ој БРАНИМИР ЋОСИЋ

ХХХуУ

Време остаде сунчано и ветровито целог дана. Тек пред вече стиже војска и жандармерија. Међутим, пожар је узимао све више маха и сви напори да се задржи ширење остајало је узалуд, јер сви висови око клисуре беху захваћени и буктаху необуздано. Да ли се ватра спуштала и даље према манастиру, то јест према унутрашњости круга, није се могло знати јер манастир беше сада потпуно одсечен. Оно што се јасно видело било пе да се пожар све више пење према Јелици и Белом Камену и да захвата све већи простор.

Карамарковићеви, Пајсије и остали, беху се задржали у кафани „Српски Краљ“. Цео дан проведоше као у празном. Сваки час је неко излазио на трем окренут дворишту и планинама и гледао према клисури која се отварала у даљини. Када дође вече, они сасвим напустише кафану и наместише се на трему. Као некоме у пркос, вече је било јако озвездано и без месечине, што учини да се зажарене планине укажу у свој својој лепоти. Два врха, један према другом, Јелица и Бели Камен, личили су на два дивовска вулкана из којих су сукљала два огромна стуба наранџастог дима, који је снажно упирао у мирно небо. Са једнеин друге стране, по падинама, по превојима, по гребенима, блистало је хиљадама малих пламенова који су потсећали на гомилу црвених звезда просутих по планини, само звезда необично великих и необично сјајних. Због даљине, није се чуо шум пожара. Све је било мирно, спокојно, цврчци су певали у спарушеној трави, на небу су сијале звезде; једино што се цело то пространство осветљавало час јачом час слабијом црвеном светлошћу: било је као да неки џин у даљини дише пламеном.

Све што је било боље у варошици беше се скупило на трему око игумана и Карамарковића и бучно расправљаше о узроку несреће. Једни су били мишљења да су то учинили сељаци да се о-