Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 208

свете за узете испаше, други да су то чобани играјући се случајно запалили, трећи (а ови су били најмногобројнији) упорно су тврдили да је то дело Црног Остоје. Ово је уосталом било и мишљење жупаније која је хтела да искористи случај и да најзад побуни заплашене сељаке и могуће јатаке. Уцена телеграфском наредбом из Београда би попета на сто хиљада динара. Црни Остоја је вредео читаво имање. Једино игуман на ову претпоставку климаше главом: за њега није било сумње да Остоја, бар у овом случају, није крив. Кафански момци услужно су мењали испијене литре вина; крај тога, пила се црна кафа и пушило.

Потпуно осамљени и повучени седели су Радмила и Срба. Већ одавна они беху престали да говоре и ћутећи гледаху у зажарено обзорје. С времена на време Срба би бацао на Радмилу један брз и испитивачки поглед; и тада би увек видео њено мало лице једва осветљено руменим одсјајем ватре. Нежност, помешана са стравом, као да се преливала из ноћи. Лишће винове лозе, која је покривала једну страну трема, треперило је без престанка под ветром, који се полако стишавао; мирисало је на топлу земљу, осећала се благост природе која је дисала свим тим гласовима нагло чупаним из мрака; гласовима који су затим дуго лебдели у прозрачном ваздуху. Радмили се хтело покрета, а није имала снаге да покрене руку: присуство Србино падало је као огртач по њеним плећима и њена непокретност јој се чинила као једна врста подавања његовој вољи; са бескрајном слашћу она је ослушкивала како недалеко од ње попева усамљен цврчак; са чуђењем је пратила ударе свога срца које је тукло јако и брзо. Све више и потпуније она поче осећати како се цело њено биће изједначава са тим потмулим и страсним животом природе, са благим сјајем озареног неба, са тим невидљивим а присутним покретом инсеката који су гмизали свуда око ње, по трави у дворишту, по лишћу, са тим дубоким све-