Два царства : роман

204 БРАНИМИР ЋОСИЋ

тлосним уздасима који су се откидали из планине, са оштрим летом слепих мишева; њено тело је треперило тим истим једва докучљивим покретом Који је владао око ње, том истом чежњом која је избијала из свега тог мрачног и топлог.

Прво је чула његов смех, затим је спазила и Његову прилику како се оцртава на црвеном небу. Карамарковић је био у сенци, једино се светлио жар његове цигарете. Али и то мало, та нејасна слика његова, би довољна да дозове Радмилу к себи и да је истргне из непокретности у коју ју је бацило Србино присуство. Она спусти руке у крило (као да покида нити које су је до тог часа везивале за Србу) и један дуг тренутак остаде потпуно без мисли, изложена само неподношљивом осећању ненадне празнине. Затим, видећи где Карамарковић запаљује нову цигарету, њу одједном испуни брига. Она се журно наже и извуче му цигарету из уста, сва дрхтећи од помисли да опет целе ноћи може неспавати, мучити се, лудети од кашља и несанице. (О, она га је волела још увек, много, необично много, али некако друкчије него пре, као себе рецимо, као... Поређење јој је недостајало. Али она јасно осети у том часу да је нешто страшно и јако везује за тога човека, немоћног као мало дете; и да је то ипак љубав. Али у исти мах она осети да је то осећање сасвим другојачије од оног што је осећала за Србу. Ја га волим још увек, — помисли она радосно, као да тиме оправдава она друга осећања за Србу, — ја га волим чак више него раније! Јадни мој Миша! Она је држала у руци цигарету, спремна да је баци преко ограде трема.

= Остави! — некако мргодно и љутито промумла Карамарковић.

Она покуша да му спори. Он кратко одговори: — Дај овамо.

Она му врати цигарету.