Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 205

__— Ја нисам хтела да те љутим. — примети она тихо, да је остали не би чули; међутим, њен глас већ није био тако топао ни благ: у њему по-

дрхтаваше горчина.

— Знам, знам, — одговори он нервозно, и, како у том часу у друштву (које је због изванредног догађаја много пило) изби једна жучна свађа, са сочним псовкама, он додаде: — Место да нам сметаш, могла би да одеш одавде.

Она се лагано диже са столице. Лице јој се није могло видети добро, али сви њени покрети одаваху мир и присебност. Не рекавши ни речи, она пође степеницама. Собе су биле-у једној приземној згради у дну дворишта. Одједном, са дно степеница, она се окрену.

— Србо, испратите ме.

Карамарковић остаде непокретан. Он се претварао да слуша пажљиво препирку.

То није парламентаризам, то је дикта-

тура! Где то води видите и сами! — викао је један мршави човек, по свему судећи млад професор или учитељ.

— Па ваљда није влада одговорна и за овог — упита подсмешљиво један други, који се јиваје видео у мраку.

— Тај пожар, — викну наједном мршави човек скочивши са свога места, — тај пожар је само претеча онога што ће се догодити ако овако потраје! Ви се потсмевате народу, господо...

Срба не чу даље. Он сустиже Радмилу и ћутећи пође крај ње. Као по неком договору они пређоше двориште и широком колском капијом изађоше у једну малу споредну уличицу. Један општински фењер жмиркао је крај плота. Нигде није било никога. Чуо се само с времена на време отегнути промукао лавеж паса. Улица је излазила на реку. Дошавши до ње они наставише да иду обалом. Вода је била црна, врбе, које су је ивичиле, црне. Тек у даљини и крај друге обале, површина реке се руменила једва приметно. Ветар се