Два царства : роман

206 БРАНИМИР ЋОСИЋ

беше сасвим притајио. Владала је загушљива и тешка оморина. Цела природа као да очекиваше нешто што није долазило, обасјана том необичном и аветињском зором. Радмила је корачала оборене главе. Крај ње, Срба се ломио да ли да је ухвати под руку или не. Он беше необично узбуђен; он није знао шта да почне; он није умео више да расуђује. Онај чудан јутрошњи догађај крај ватре, затим ненадни пожар шуме, звона, узбуна, трка на коњу ка манастиру, на крају присуство Радмилино, све је то било толико блиско, емоције од свега тога толико јаке, да Срба не налазаше начина да се смири; још мање да се изрази. Међутим, у његовој подсвести развијао се без престанка један ватрени монолог. И у том монологу (који као да уистину упућиваше Радмили) све је било јасно, просто, логично. Објашњавања која је давао била су природна, убедљива; сви осећаји, једни за другим, бише отворени, анализирани и објашњени. Пред толиком убедљивошћу Радмила као да се слабо опираше; то и није могло бити другојаче. Срба осећаше да добија све више полета: седео сам ту недалеко, — зујале су му речи у подсвести, док је за то време очима гледао где-иду, ушима слушао пљускање таласа о обалу; једном речју, он у том часу беше удвојен и то удвајање га није ни најмање бунило: — Седео сам на обали, преда мном је горела једна ватра, пламен се лагано повијао, био сам сам, изгубљен у том светлом јутру. И наједном ја осетих (како2 не знам!) да се цео мој живот некако мења, преображава. Да оно што је било зло у мени, оно чега сам се бојао, оно што сам затим узалуд прогонио као срећу, да све то више нема никаквог значаја за мене. Да све оно што је било мутно и болно у мени, није долазило толико од мојих поступака, колико од недостатка једне једине светлости. Јесте, Радмила, сва је моја несрећа долазила од тога, што до овог часа за мене није ништа постојало у свету, зашта бих могао да се заложим цео,