Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 207

ништа зашта бих могао помислити да вреди и најмање жртве. Све ми се чинило да изван тога што имам има нешто „корисније“, „лакше", „слађе“, нешто што бих могао да окушам и да оставим, не потресајући се. Ја не кријем: у почетку сам играо (не сасвим у почетку; било је једно време, после оног жура код г-це Јовановић, када сам осећао уистину, осећао ово исто што осећам и сада!). Играо сам, имао пред очима један циљ који је био понижавајући за вас, признајем. Али верујте ми, ја не знам како сам до њега дошао. Верујте ми. Све је то дошло некако изван моје воље, некако чак као против моје праве воље. И најзад, зар нисам довољно кажњен 2

Срба корачаше, све дубље падајући у тај неми разговор. Био је толико окупљен да и не примети да Радмила све чешће баца на њега поглед; не примети да беше променио корак, и да га она једва сустизаше. Он постепено изађе толико из стварности, да чак створи пред собом целу слику: она према њему, он је држи за обе руке и говори, говори, без предаха. Она има оборен поглед, ломи се, бори, он јој доказује, уверава, његова речитост је толика да скоро опија и њега самог, он гори, он има ватрен поглед, она не може да одоли, он осећа да она чини последњи напор, он се нагиње, он је привлачи к себи. Он јој шапуће последње речи, да је све прошло, да почиње и за њу и за њега један нов живот, пунији, лепши, смишљенији...

Одједном он примећује да је сам. Око. њега још увек та иста, озарена пожаром ноћ, румена, пуна ћутања. Он се журно окрете: Радмила је стајала на неколико корака од њега. Он је видео њену танку и малу прилику јасно; цео тај пејзаж, са обзорјем које гори, само је још више истицао њену кртост и мајушност. Он јој притрча, пробуђен: — Опростите ми, ја сам изгледа ишао и сувише брзо.