Два царства : роман

208 БРАНИМИР ЋОСИЋ

Она не одговори. Стајала је непомично и Срба по том самом ставу, по том ћутању, осети да није требао рећи једно тако обично извињење. Он од тог закључка задрхта. Они остадоше часак непомични, она у сенци, он лицем према разбукталој планини. Она је стајала забачене главе, да би му могла гледати у очи. Он међутим није ништа видео. Шта се догађало» Какав је израз био на њеном лицу» Одлучан, замишљен или оштар > Он није видео, он је само осећао да се нешто велико и јединствено догађа између њих. Речи! Шта су у том необичном часу могле да искажу речи» Та чудна ноћ, та узнемирена срца, та чежња, та тиха и мрачна река која се слути, та поља тек прокласалог жита, та светлост која као да живи са њиховим узбуђеним дахом, све је то говорило уместо речи. Он је зовну по имену, и то име, на његовим уснама, као да доби значај целе једне изјаве. Он је узе за руке, затим његови дланови падоше на њена плећа. Он осети како цело њено тело трепери. Један часак као да оклеваше; али он више није владао својим покретима, њихова тела су се приближавала и без њихове воље, под тканином хаљине он је осећао њену топлоту, мирис њене косе пео се неодлучан и благ; сваким часом он је осећао то тело све више у својој власти, сваким часом он је откривао по једну нову тајну, после плећа њена витка ребра, затим њене хладне руке, он је најзад приви уз себе, затим узе сасвим у наручје (како је била мала у његовим рукама!) и са бесом је обасу пољупцима, по коси, по челу, по врату. Забацивши главу у назад, склопљених руку око његова врата, она му поднесе своја полуотворена, влажна и топла уста.

На реци се појави један сплав. На његовом задњем крају горела је мала ватра. Према њој се оцртавала прилика једног човека који је држао тешку крму. Сплав полако прође, као привиђење. Али још дуго, када се већ више ништа није могло разабрати у ноћи, видела се она мала ватра како