Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 209

трепери и жмирка над глатком површином воде. Чуло се и лако пљускање воде око балвана.

ХХХМ1

Око поноћи, док су се уморни и изгарављени војници и сељаци повлачили немоћни пред све бешњом ватром, преко неба шину прва муња. Затим, као што се то врло често дешава у планинским крајевима, наиђе једна страховита провала облака. У часу потоци набујаше и вода потече свуда; свака увала, свака пукотина у земљи, сваки јарак у трену би испуњен водом; са свих страна вода поче да се слива са хуком. Сребрница се прели преко својих обала, грмећи и кипећи својом нагло замућеном водом. У блеску муња могла се опазити читава стабла, изваљена бујицом из корена, како лутају површином. Земља као да је подрхтавала од треска, од проламања громова, од хуке воде. Међутим, сва та паклена граја у извесним часовима беше надјачавана једном -необичном писком. То је било и као цвиљење, и као шиштање уклупчаних змија, и вриска, и јецање, и ненадно крхање; цела планина, ниски облаци који су пловили између дрвећа (само на часове видљиви, пресецани правим линијама муња, тешки као олово, пепељасти и црни) као да беху испуњени тим необичним шумом: то се гасила ватра, жар и пламен претварао се под бујицом у угарак и пару. Та необуздана киша, сливана без милости у тешким слаповима на земљу, потраја добрих пола часа. Најзад се сасвим изведри. У првој светлости зоре указаше се оголеле и црне планинске стране, тешке и гломазне. Овде или онде дизала се још по мало беличаста пара и у меким колутима пела се према зеленом небу. Мир беше поново завладао над целим пространством; једино што је одасвуда клокотала заостала вода.

Карамарковићеви, Пајсије и остали вратише се у манастир тек пошто Сребрница опаде толико да се могло проћи колима. У колико су спољње

Два царства 14