Два царства : роман

210 БРАНИМИР ЋОСИЋ

стране клисуре (а нарочито Јелица и Бели Камен) биле више опустошене и сатрвене, у толико сама Клисура, котлина и манастирске стране, беху нетакнуте и зелене. Око манастира су се и даље склапале оне тешке и зелене шуме, они венци од заруделих купина и дивљих ружа, онај папрат и коров, маховина између глатких литица које су се вертикално спуштале кроз зеленило. И требало је добро дигнути главу, па тек изнад првих клисурских превоја угледати гар, угљенисана стабла, пустош.

На капији долазеће дочека Василије. Био је блед, измучен и уморан, али осмехнут. Пајсије га пољуби у оба образа и благослови. Све је било на своме месту. Већина радника беше се повратила. Што се тиче сликара М. он је радио у цркви већ од ранога јутра.

После те провале облака која је у главном угушила пожар, одреди војске и групе сељака још дан или два наставише да по планини затрпавају и гасе пањеве који су још овде или онде тињали. Када и тај посао би завршен, оголелим падинама почеше промицати полициске потере: Црни Остоја беше за часак остао без скровишта и власти су се трудиле да га се дочепају. Границе среза беху још за време пожара поседнуте, целе планине опкољене. Била је организована хајка и по унапред смишљеном плану обруч је имао полако да се стеже: у једном тренутку, за дан, два или три, притискиван са свих страна, Остоја се морао наћи у средини, на чистини створеној пожаром. Читава села беху дигнута у потеру, нарочито села у близини изгорелих шума. Јер више није било сумње да је то Остојино дело. (Нико није мислио на немогућност те претпоставке: Остоја би, да се освети за неко умишљено дело, пре скресао неколико метака у чију главу, што је био уосталом његов "начин, него што би палио шуму у којој се сигурно скривао!) Али истрага не беше дала никаквог резултата. Јакшићи већ беху пуштени на слободу,