Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 211

јер би доказан њихов алиби. Што се тиче њихове изјаве да је паљевину учинио Јеша, сви се насмејаше. Уосталом, Јеше беше нестало. За полицију је дакле било лакше да све свали на Остоју и да искористи нагло распламтелу мржњу у народу (до тог часа скривену и притајену због страха од освете). Све што је могло да носи пушку беше кренуло; било је чак и старих људи наоружаних тојагама: сваки од њих имао је понешто да врати Црном Остоји. Да Остоја не беше далеко, власт је имала у рукама сигурне доказе. Само Министарство Унутрашњих Дела беше издало наредбу да се једним одлучним покретом учини крај хајдучији. И срески начелник, жељан одликовања (као што су сви ти људи који су корачали под његовом командом прижељкивали Остојину главу која би им донела читаво имање) беше учинио све што је до њега стојало да искористи овај редак случај. Он је неуморно обилазио потере, сав сломљен од напорног путовања по камењарима и разлоканим сеоским друмовима, спавао по механама, испитивао путнике; сам је управљао свима покретима. Одмах првог дана, један одред жандармерије набаса на Остоју, али им овај, после кратког пушкарања, умаче. Што се тиче Остоје, он одмах увиде у чему је ствар и лагано поче тражити којом би страном успео да се провуче не само у други срез, него и у округ. Али једно за другим он налазаше пролазе поседнуте, јатачке куће затворене, у неколико махова падаше у клопке из којих се само бескрајном храброшћу и дрскошћу извлачио. Све више и више он поче осећати око себе тај обруч од живих људи, који није могао проћи. Он доживе то да стаде да се крије као дивља животиња по пећинама и гротлима планинским. Али ни ту више није био сигуран. Сваки дан морао је да бежи натраг све ближе изгорелој шуми и већ није био далеко час када се имао наћи очи у очи са свом том гомилом, засада још невидљивих не-

14е