Два царства : роман

212 БРАНИМИР ЋОСИЋ

пријатеља, без заклона. Његова чета беше растурена још с пролећа, последњи човек који му беше остао, погибе у пожару, пригњечен једним дивовским храстом. Крсманија му понуди да промени са њим одело и да се тако провуче, одевен у сукње и повезаче. Али Остоја, помисливши да би зато требало отсећи своје лепе бркове, одби понуду. Он чак одузе Крсманији пушку и натера је да се одвоји од њега и да гледа да се провуче како било до оближњег села, где је живела једна од Остојиних сестара; Остоја је хтео да сачува бар дете које је Крсманија носила под срцем. Оставши сам, он се, дакле, са једним немим бесом поче припремати на последње: жив им се није могао предати.

Ноћ је падала топла и пуна блиске олује. Пошто се мало поткрепио он поче тражити какво склониште где би могао починути. Јужна страна Јелице била је недирнута. Он пређе врх и међу густим шибљем откри пећину у којој је већ неколико пута преноћио тога лета. Он се увуче кроз отвор. Спуштајући се на сухо лишће, он одједном осети под собом човечије тело. У часу се створио у другом крају са извученим револвером. У пећини је владала потпуна помрчина; једва да се плавио округли отвор. Његово ухо разабирало је јасно убрзано дисање и према томе дисању он је управљао револвер. Али мисао да би пуцањ могао привући какву патролу учини да у последњем тренутку промени одлуку. Он се повуче страни која је била на супрот отвору и тада виде како се према плавом парчету неба оцпрта једна разбарушена глава. Човек је, нагло пробуђен, седео у лишћу. Остоја одмах виде да нема никакве опасности.

— Еј, газда... — зовну он тихо.

Човек покуша да се дигне, али се видело да му то не полази за руком. Он само зајеча и остаде на месту. Е

— Не мрдај, — заповеди Остоја. — руке горе!