Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 218

Човек их диже. Остоја приђе. У лишћу је седео Јеша.

— Шта је, ти не знаш да говориш» — муну га Остоја мало љутито.

— Н-немој... Остоја...

— Шта немој» Нећу ти ја, брате си мој рођени, ништа. — Остоја се спусти крај Јеше и извадивши табакеру поче, онако напамет, завијати цигару. Пошто зави он пружи Јеши: — На. Запали.

— Н-не могу.

— А што, болан»

Јеша подиже у вис обе руке.

— И-испекб се. — Затим, сетивши се нагло нечега, он се баци ничице и додирујући челом Остојине опанке, поче поново: — Немој, Остоја,

тако ти Краљеве Деснице. Оволико нисам хтео, живота ми, душе ми! Ја нисам хтео Јелицу... манастирско јесам... а ветар, ветар однео.

— То си ти, ти запалиог — узвикну у Оена гурнувши га ногом.

Ја.

= И сада се кријеш>

— Три дана, гладан сам... лежим овде у лишћу, руке ме боле, ноге ме боле.

Остоја му пружи своју цигару:

— На... пуши! — затим га, после краћег ћутања запита: — А што, болан, запали манастирског |

— Што ме је ђаво посео, Остоја! — Он се одједном згури и настави тише: — Гушило ме, Остоја, ето ти! Гушила ме неправда, на тебе и твоју слободу мислио, потражио те, а Крсманија мени: Кукавица си ти, Јешо. Шта ће Остоја са тобом! Ето, Остоја, ту се нечастиви увукао у мене, побеснео, запалио. |

— А ти сада говориш! — зачуди се Остоја приметивши да Јеша без замуцкивања изговара речи.

Јеша поче да цвокоће зубима: