Два царства : роман

214 БРАНИМИР ЋОСИЋ

— Говорим.. тако ми дошло. — Он поћута, па онда нагло викну: — Ти ћеш ме убити, Остоја. — После тога узвика, као исцрпен, он се поново приви уз Остојине ноге, сав цептећи: — Ја видим,

Остоја, ја видим...

= Шта видиш»

— Ти стојиш... пушка ти се пуши, ја у трави.

— Будало! — дрекну Остоја. — Дижи се! Шта ћу ја тебе убијати!

Јеша скочи и остаде тако тренутак, са несигурним и савијеним коленима, лелујајући се. Онда се нагло наже према Остоји, шчепа му руку и поче је љубити.

— Бог па ти, Остоја... смилуј ми се... страх

ме је!

— Де, де! — Остоја-са гађењем извуче руку. — Кога се бојиш» Ко те је видео

= Види Бог!

Остоја га наједном, ко би знао зашто, лупи у груди и овај зајеча. Он се диже, и ћутећи изађе пред пећину. Ноћ је била још увек мрачна иако звездана. Ведрим небом, дубоко на обзорју, у потпуној тишини, севале су ретке муње. Ни један листић се није покретао. Остоја остаде дуго на том месту, непокретан, леђима ослоњен на камен; Јеша за то време дрхташе у најдубљем куту пећине, не усуђујући се добро ни да дише. Његова уста су шаптала неке црквене речи чији смисао није разумевао. ___ Када Остоја поново уђе у пећину, Јеша беше заспао. Он га полако пробуди и онда наново стаде испитивати. Јеша је поново тешко везивао реченице. = Добро, добро! Чуо сам то. Можеш ли да "идеш» — упита после дужег објашњавања Остоја.

— М-могу.

— На пи. Хоћеш ли да једеш» — Остоја му пружи парче сланине и једно тврдо парче проје. Док је Јеша гутао, изгладнео, Остоја настави да