Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 215

грди и да гунђа: — Бар неке користи да имам од тебе, будало клемпава. Јеси ли готов>

Јеша најзад прогута и последњи залогај окореле проје.

са

Лагано, они изађоше из заклона. После кратког хода они стигоше на гребен изгореле Јелице. Ишли су по раскаљаном пепелу и гару. Муње су све чешће севале, али се грмљавина још увек није чула. Остоја се окрену:

— И знаш, ако те ухвате, ништа. Прави се да си луд и више него што јеси. Лупај се у груди. Јеси ли разумео» Не бој се ништа. Не јуре они тебе.

(Оставши сам, Остоја се нагло прекрсти и журно поче силазити манастиру. Он је веровао и није сумњао. Још колико сутра он ће проћи кроз све заседе и дочепати се чистине. А онда... Он се смешкао замишљајући то што се имало догодити. И од самог тог замишљања он се осећао лак и радостан. Два дана гледања у смрт беше прошло. Шта је то имати или немати чету, имати или немати јатаке! Он ће држати у рукама нешто много јаче и вредније.

ХХХМИ

Један за другим, престрашени, радници и чобани су улазили у црквицу Св. Николе. Било је можда тек око шест часова изјутра. Крај разбијеног ћивота стајали су игуман Пајсије и Василије, без капи крви у лицу, и гледали у оскрнављену светињу. У цркву, на врховима прстију, уђе Срба. Један коси сунчев зрак беше пао на иконо-

2) (0 истом догађају, обијању ћивота, написао је г. М. С. Јовановић један фељтон под насловом Љубостиња. (в. Самоуправу од 6. 1. 1927.) — Главне податке, којима сам се сасвим слободно служио мењајући их колико ми је то било потребно, добио сам од г. Вас. Михаиловића, учитеља, коме и овим путем срдачно захваљујем.