Два царства : роман

9216 БРАНИМИР ЋОСИЋ

стас и јарко осветљавао поцрнеле, и као немилосрдне, старе ликове светаца. Кроз отворена врата улазили су јутарњи гласови, жагор птица, гукање голубова на звонари, мека и удаљена звоњава меденица на стоци. Пајсије одједном поче да се пробија кроз свет. Он дође до пред олтар и бацивши се на колена, поче дотицати челом камен.

— Господе, опрости грешноме слузи твојему. Христе Боже наш, који си рекао: љуби ближњега (свога, као себе самога. Не могу Христосе! Опрости ми, али је то крвопија и разбојник, на Твоју кућу, на обитељ свету дигао је руку.

Василије, који одмах виде шта Пајсије намерава, завика:

— Оче, немојте оче!

Али Пајсије настављаше. Уосталом, сем вепиких покрета он ничим другим не одаваше узбуђење. Глас му је био слаб, речи су се једва разабирале, пролазећи кроз крезуба уста у велику браду.

— Ошини га, Христосе, муњом гњева Твојега. Јер Ти си већ једном у доброти својој подигао камџију на трговце у храму. Подигни још једном. А ја га проклињем. (Помилуј Свевишњи, Благочестива Богородице и Сви Свеци, премилостиви заштитниче наш Краљу Миропомазани!) И проклета нека је утроба што га је родила, семе из кога је зачет!

Пајсије учини један велики поклон, прекрсти се, хтеде да настави, али се онда полако подиже и поново врати на место крај ћивота, лица мирна као човек који је испунио своју дужност. Василије за то време беше клекао, наслонивши чело на руб ковчега. Крупне сузе, једна за другом, круниле су се његовим лицем. Дође и Карамарковић. Крај свег свог безверја он не могаде сакрити узбуђење које га обузе при погледу на тај страшан призор: катанац одваљен, поклопац на ћивоту разбијен, десница, која се дотле могла видети кроз мало квадратно стакло, беше откинута све до лакта. Црна материја, којом је тело обви-