Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 217

јено, била је местимице раздерана. Кожа на лицу Краљевом била је сачувана, али имађаше тамножуту боју.

Видећи да ће Василију позлити, Срба га узе под руку и изведе из цркве. За њима изађе и Карамарковић. — Седите, — навали Срба.

Василије се спусти на клупу под орахом. Све је било тихо и као обновљено тога јутра. Лаки и свежи бели облаци лено су лутали по плаветнилу. Дође и Радмила, огрнута великим шалом, дрхтећи. Хтела је по сваку цену да уђе у цркву, али је Карамарковић заустави:

— Доста је нереда и без твога падања у несвест.

Она се спусти на клупу, крај Василија.

— Шта ви мислите, ко је то могао учинити» упита наједном Срба. ;

Један једини човек је био способан, одговори Василије, који поново беше постао миран и тужан, — а то је Остоја.

— Што би он» Зар није дао ту скоро двадесет дуката за оправку цркве» -

— Ја не знам његове побуде, ја не могу ни да их замислим. То је дивљачан и необуздан човек, сама сотона у људском облику. А што се тиче дуката, они су дати срезу, то је била једна девојачка ниска, срез је пронашао чији су и вратио. Остоју је то можда наљутило, хтео да се освети, шта ја знам!

— Зар се црква није закључавалаг — упита Радмила.

— Јесте. Али он је прошао кроз прозор, кроз онај тамо, други од врата. Већ од дужег времена на њему нема гвоздених решетки. Управо једини је био којему су решетке биле сломљене и изгрижене рђом. Требало их је само склонити.

= А... Јеша2 — промрмља Карамарковић.

— Још га нису пронашли. Ја све мислим да је страдао у тој несрећној ватри.