Два царства : роман

218 БРАНИМИР ЋОСИЋ

— Не, не, ја мислим; зар не сумњате на Јешуг То о сломљеним решеткама могао је он знати.

Василије наједном постаде још блеђи. Он хитро пређе у мислима оно што Достана плачући беше испричала, затим остало што је истрага показала приликом испитивања браће Јакшића. Али ипак, после краћег ћутања он полако одговори:

= Он је слабе памети, господине Карамарковићу, али је добро и одано срце. У манастиру је одрастао, са свима се овде сродио... Не, Бог нека ме сачува рђавих мисли.

— Баш зато што је овде одрастао, — покуша да подвуче Срба, који такође поче да сумња на Јешу.

Пошто седе за свој сто, Карамарковић рече Срби:

— Бар у једну од ове две ствари, пожара и крађе, умешан је Јеша. Они греше што га непрестано називају кратке памети. — Затим после краће почивке, смешећи се једва приметно: Ја га потпуно разумем.

Срба од хладног и подсмешљивог Карамарковићевог погледа осети непријатност. Он се ипак надвлада и осмехну:

— Схватате га... интуицијом, шта лиг

Они се погледаше.

— Можда.

ХХХУШ

После два дана грозничавог гоњења, на манастир поче падати мир и резигнација. Цео свет је међутим сретао Црног Остоју, сви су уверавали да су и пуцали на њега, али и поред свега тога, Остоја је остајао неухваћен. Још мање убијен. Хајка се свршила потпуним неуспехом: пре него што се ланац стегао, Остоја беше ишчезао. У успех се није могло урачунати Крсманијино хватање. Она скоро није ни личила на какву хајдучицу: сез оружја, уморна, она је седела украј пута за варошицу. Када су је позвали да пође, она је пошла.