Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 219

Али сем те спољне покорности, она друге не показа. Сва питања, па чак и туча, остадоше без резултата. Једино је понављала: шта ја знам где је он; мало је мени моје жалости и моје срамоте. Са страхом се сељаци разишли кућама, чекајући освету. И саме власти беху малаксале. Срески начелник отпутова за Београд.

Можда једина два бића којих се све то некако и сувише површно дотаче, беху Радмила и Срба. После првог дана, пуног покрета и узбуђења, они се одмах, као да су хтели надокнадити изгубљено време, вратише себи. Пометња која је владала око њих као да беше створена за њих. По форми може нешто да се понови, али по суштини не, јер се у нашем животу ствари никад не понављају у истоветном облику (ни дух, ни услови, ни време није исто) и то је сваки пут, када нам се нешто понови у животу (н. пр. љубав, пријатељство, мржња) само с поља исто, док у унутрашњости сваки од тих догађаја носи свој нарочити тон, своју нову драж, и најзад изазива нове мисли, нове реакције, па и нове последице. Тако и Радмилу повуче та новост за собом тако снажно, да цело ово време она проживе као у сну, не осећајући тле под ногама, не могући да се задржи ни на чему што није било у тесној вези са њеним дуг боким и скривеним унутрашњим животом. Та иста новост осећања која јој није дала да размишља (та њој се непрестано чинило да ово воли по први пут и да оно раније — како је то било давно! — у ствари и није била права и „потпуна“ љубав!), била је узрок њеној бескрајној необазривости и одушевљењу. Сем тога, Срба је био ту, и сам потпуно занесен, и Радмила је једва успевала да се задржи на самој ивици: можда ју је од тог последњег корака задржавала само бојазан да „после не буде све исто као и раније“. Она је, и поред тога што је целим својим бићем тежила, баш томе, имала још увек девојачку грозу од грубости чина. Ме-. ђутим, сваким даном њу је све више ломила жеља.