Два царства : роман

220 БРАНИМИР. ЋОСИЋ

И та неодољива чежња (и снови у којима се видела у његовим снажним рукама) чинила ју је тихом, замишљеном и флуидном. Како се Радмила борила са собом! Јачина осећања у извесним часовима ишла је тако далеко да се Радмила каменила. Али се зло ширило. То је као када баците у мирну воду камичак: кругови који се шире и који постају све већи, заузимајући све већи простор. И Радмила је, стрепећи, већ видела како се приближава час када више ништа неће моћи одбити Срби.

Што се тиче Србе, њему се десило оно што и људима који су много пили: док седе чини им се да се у њима није ништа догодило ни променило; али треба само да се дигну од стола, па да примете да им се земља измиче испод ногу и да се све око њих нагиње. Само што сазнање у том случају стиже доцкан. И док се Радмили чинило све светло и просто, нешто што зависи само од њих двоје, дотле је Срба у свему око себе почињао гледати препреку својој срећи. Он је хтео да она буде само његова, видљива само за њега, окружена само његовим дивљењем. Начин на који је изражавао своју љубав према Радмили био је жесток, понесен, скоро груб, искључив. Можда је то било оно главно што је задржавало Радмилу да не постане сасвим његова.

Први пут откако су живели у тој грозници, Срба се те вечери показа нежан и благ. Он је говорио стотину глупости, љубио јој врхове ушију које је тражио под косом, притискивао главу на њене груди и ослушкивао како јој срце удара. Затим би јој узимао руку, љубио длан и питао;

— И ово је моје2

Она је климала главом.

— И ово» И овог — и при том би прелазио са руке на груди, са груди на очи, са очију на усне.

Али све је то чинио благо и љупко. Личило је више на игру деце, него на састанак двоје заљубљених. Први пут се Срба усуди да јој помене озвездано небо. И први пут га гледаху заједно, са