Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 221

руком у руци. Одједном, када се Радмила најмање томе надала, Срба се спусти крај ње на колена, и обгрливши је, зари главу у њено крило. Около је све треперило од тог зрелог мириса летње шуме, као полудели попци су певали између млаког камења, праћени с времена на време уздахом какве буљине. Има часова када нам се цео живот усредсреди на једној јединој жељи, када нам све мисли, сви откуцаји срца траже само то и ништа друго. И глас, и лице, и речи што их изговоримо у томе часу, прожети су том бескрајном жудњом. Све губи своју праву вредност, обична једна реч, обичан покрет (који само час доцније изгледа баналан и хладан) у том тренутку је сав од пламена, од поезије, од смисла. Један прелив гласа, један уздах постаје речитији од свих уверавања. Не говори се разлозима, већ оним недореченим, оним што се слути, оним што као да зрачи свака реч, а што је неухватљиво, необјашњиво. Као да се око нашег телесног бића створи једно друго биће, прозрачно, невидљиво, али присутно.

Радмила покуша да се ослободи његовог загрљаја, да му подигне главу, али узалуд. Он ју је све чвршће стезао. Она покуша:

— Устани, доцкан је. Вратимо се.

Приљубивши снажно образ уз њена мала колена, он пригушено, топло, изгубљено, настави питалицу:

— И овог

Како она не одговори, како се не помаче, он диже главу.

— Зар није моје»

Место одговора она му узе главу у руке, и привуче је себи на груди. Затим наслони свој зајапурени образ на његову раскуштрану косу.

ХХХЛЕХ Да не би морао говорити са сликаром М., да

би најзад несметано остао насамо са својим мислима, Срба се реши да ноћ проведе са чобанима,