Два царства : роман

222 БРАНИМИР ЋОСИЋ

Он се попе на таван стаје, носећи само своје ћебе; и заузе место у једном углу. Испод њега се чуло како краве и коњи једу своје сено, чупајући га из јасала, звецкајући својим алкама или ударајући Копитом о камени под покривен сламом. Испред себе је видео четвртасти отвор на крову који је гледао право на небо: био је испуњен звездама. Цреп којим је зграда била покривена био је још врео од дневне жеге; ново сено је испуштало један оштар и успављујући мирис, пуцкајући под тежином његова тела. Он покуша да мисли, али му то не пође за руком. Он упираше поглед на онај четвртасти отвор, али сем звезда не откри ништа више. Запита се је ли срећан, али му то питање остаде без одговора. Једино што је осећао било је то бескрајно губљење личности, то утапање у бесконачност, ту топлоту под срцем. Зар је то било све задовољство од љубави» На прагу великог догађаја, после тог прећутног обећања, он није осећао ништа друго до мирноћу, светлу мирноћу путника који је стигао на домак циљу. Он заклопи очи. Био је уморан. Он помисли да целу срећу још није имао — и да разлог његовој ненадној мирноћи лежи у томе. У тим мислима он заспа.

Затворивши се у своју собу, Радмила одмах узе ону Србину плаву свеску, коју беше нашла међу Карамарковићевим хартијама, а коју до тог часа није имала храбрости да отвори из страха, изгледа, да у њој не нађе слику једног другог Србе, којег она можда не познаваше. Али овог пута, осећајући да више не може да спречи последњи догађај (а он је могао доћи свакога часа, чим се прилика укаже) Радмила пожеле да још једном, и док још има времена, добро испита себе и своја чувства. Она се некако надаше да ће та свеска моћи донекле успорити тај завршетак (који је-у исто време могао бити само почетак једног новог живота, живота коме је ома иначе тежила свим својим бићем). И почетак, као да потврди