Два царства : роман

8 БРАНИСЛАВ ЋОСИЋ

када се добро уочи његов положај изван конвенција и обичног тока живота> Ето, по том свом положају, по тој несређености, по жељи да се наметне друштву са својим схватањима, он је романтик, „усијана глава“, увек славан са својих настраности и поред својих отмених манира, брижљиво ношеног одела, монденског живота. Али док је с једне стране овај нови симпатичнији, и на изглед позитивнији, „реалнији“ (ваљда због јако развијеног телесног и чулног живота!), с друге стране је страшнији, празнији, сто пута већи нихилиста него ма који Бајрон. Јер наши Бајрони су знали много, читали много, осећали много, живели једним очајно одуховљеним животом, поред свих настраности алкохола, док ови данас не верују ни у шта, не занимају се ни за шта, не знају ништа, не желе ништа изван „данашњег“ и „овоземаљског ; цео им се живот, цело знање, преселило на кожу, на тај спољњи омотач наше особе. |

Свако време има свој законик, ненаписан и неизречен, али који некако живи у ваздуху. Ја овде не говорим ни за ни против, јер и сам припадам своме времену, јер сам и сам удисао отровну и слатку јасноћу тих нових принципа, заједно са свим оним срећницима рођеним почетком овога века. Да су ти млади, лепи и весели људи имали времена да закључују и мисле, они би те принципе претворили у закључке; али, Боже мој, између две утакмице и два матинеа остаје тако мало времена, да човек једва може да промени одело! То не значи да Законик није владао и да се они нису њему покоравали. Био је кратак и сав би могао да се згруша у неколико реди. На пример:

1. Шта је то живот — Попуњавање времена између рођења и смрти бескрајним низом уживања и промена, без дужности и одговорности. Живети значи пролазити са рукама у џеповима, не обзирати се ни на кога, у свему тражити само оно што нам лично може бити пријатно или корисно.