Два царства : роман

228 БРАНИМИР ЋОСИЋ

што сам напред написао, написао сам без реда. Писао бих још, јер имам о чему, али сам уморан. Још ово: био сам искрен. На вама остаје да ме судите.' Радмила заклопи свеску. Глава јој је бучала од узбуђења и умора. Она угаси лампу"и зачуди се када виде прозор превучен руменилом 30ре. Већ... — помисли; затим, затварајући очи, она прошапта: — како га волим, Боже, како волим!

Да ју је Срба у том часу позвао, она би пошла за њим без поговора, не питајући где, макар на крај света.

ХГ

Радмила не беше ни добро заспала, када је трже лупа у капију и ларма у дворишту. Она у почетку не обрати пажњу на то, и окренувши се према зиду, она покуша да заспи. Али бука је постајала све већа и гласнија. Ходником протрча неко и стаде лупати на Карамарковићева врата. Радмила јасно чу;

— Брже, Остоја напада...

Затим:

— И револвер!

Она се у часу нађе на прозору. Напољу је све блистало од росе; један горак мирис још присутне ноћи, испуњавао је са сенкама целу планину; друго Радмила не виде, јер прозор не беше окренут истој страни којој и капија. Њу обузе туга. И у овако лепо јутро, људи хоће да се убијају! Би јој хладно, јер је стајала боса. Али пре него што стиже да помисли на себе, њој паде на ум да је Срба можда са осталима, и изложен опасности. Ван себе од страха (она ни једном не помисли да би и њен живот могао бити у опасности!) Радмила се обуче и изјури у двориште.

Под орахом су стајали сви, десетак радника (како је била недеља то остали још синоћ беху отишли кућама на одмор) Карамарковић, игуман, Василије, Никодим, подинжењер, Срба, сликар М. Цео тај свет био је мање-више у препасти, изузи-