Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 227

све више места у нашем животу, мешајући се у најреалније чињенице и најобичније догађаје, и које ма колико ништавне биле, заузму најзад централно место чак и у нашим сновима. Једно осећање најдубље нежности би ме обузимало док сам, стојећи пред излогом, посматрао најразноврсније шешире посађене на дрвене или металне шипке. Наравно да даље од гледања нисам одлазио. Чак шта више, и то несвесно задржавање пред излозима, и та потмула и неразговетна идеја, која би меу толико јаче опседала у колико су сукоби са мајком били суровији, тренутак касније чинили су само да црвеним. Као ухваћен на неком срамном послу, журно сам одмицао од замагљеног стакла, бесан на себе, на свет који ме је могао видети задубљеног у мисли, чела скоро наслоњеног на излог, а једак нарочито на матер, којој је могла пасти на памет једна тако глупа жеља као што је желети, у њеним годинама, нов шешир. Мој јед (који је у ствари био јед на моје нежне мисли) добијао би још више оштрине кад бих на своме столу, вративши се о поноћи кући, затекао брижно спремљену вечеру, покривену убрусом да прашина не би падала на њу. Тај знак материнске бриге и љубави, место покајања, изазивао је у мени само још јаче упорство и јогунлук, који се постепено претварао у најогорченији бес. ИМ легао бих, чврсто стиснутих зуба, не такнувши у јело.

Помирења у ствари није било. Једнога дана, измучен упорношћу, а помало и немаштином, ја сам ћутећи улазио у трпезарију, и пошто бих добацио једно опште „добар дан“, узимао новине и читао све до тренутка када би из школе долазила Вера, сва ружичаста, кика спуштених низ леђа, брбљива. Седали би за сто као да ништа није било. Једино што се у ваздуху осећала нека непријатност и снебивање, које би мајка покушала да ублажи, обраћајући се мени:

— Хоћеш ли још чорбе» Врло је добра." Е

Свеска се завршавала овом реченицом: „Све

15