Два царства : роман

296 БРАНИМИР ЋОСИЋ

пању ухвати овога за дугме од капута и да му се, због кратковидости, унесе у лице. И онда, неко рекао некоме: „Замлата, Бога ти!“ Други показао на чело и одмах запитао пријатеља, прелазећи на озбиљне ствари, где купује дрва и пошто. Да не би били принуђени мислити, други су прихватили мишљење и предавали га даље, док једног дана није дошло до мајке. И мислила жена, пред празном кујном: „Право кажу, луд је! Да је среће...“ Сумњам да отац, иако занет у своје књиге и метафизичке спекулације, није ипак прокљувио ствар. Када сада о томе Мислим, чини ми се да другојаче није могло бити. Јер како би се иначе могло објаснити олимписки непомућено расположење очево, осмех који је носио стално у плавим очима окруженим безбројним финим борама, мисаоно чело, скоро немогућно стрпљење и доброта, мало подсмешљиве усне и извесна немарност према себи, него стрпљењем великих према малима2 Висином до које се попела његова мисао и одакле све друге бриге изгледају ништавне и мале Ради свега тога, остављајући на страну мишљење света које нисам ни узимао у обзир, видећи да и она која је провела живот са оцем не разуме његове најпростије потребе, као што је оставити га на миру, већ да му са осталим светом говори неправде (и то у лице, док је цео „остали свет“ говорио бар иза леђа!), ја сам ван себе скакао од стола.

Врло често ми се дешавало да за то време док сам избегавао сваки сусрет са мајком, пролазећи крај каквог излога са женским шеширима, застанем разгледајући цене, упоређујући форме, са идејом да бих могао кад бих хтео да остварим једну давнашњу материну жељу, те да и она једном понесе у„купљени шешир", а не преправљен од старог, жељу која је за њу била неостварљива због рђавог стања у кући, и која ју је, изгледа, врло мучила. Била је то једна од оних страсних жеља које, у колико су неостварљивије, заузимају