Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 9295

се најзад морати нагнути преко стола, загрлити га и заплакати. За то време мати је настављала:

__ Потпомажи га, наби му главу тим твојим „осветљавањем изнутра ! Прија-Десин Воја већ адвокат...

Оно мало нежности и стида што бејах осетио за време очевог говора, осећајући кроз одбрану и благе речи једну врсту прећутног прекора, нагло би се повлачило пред простим и јасним мајчиним разлозима (као рогови пужа кога сте дотакли врхом штапа), и ја сам, дижући лице изнад тањира, после сваког примера који је она наводила, понављао бездушно:

— Кретен... будала... глупак.

_— Камо среће да је и мој син глупак и будала, па да и ја видим користи од њега!

__ На жалост, није се уметнуо на тебе...

Сва црвена, трескајући кашику о сто, мати се дизала и, док се отац смејао на сав глас, викала што је јаче могла:

— И јесте, није он мој син, већ твој, замлато! Да си ваљао, не би те пензионисали, него би као и сви твоји другови данас кући приносио.

И та увреда, добачена тако бездушно оцу, учинила би да и оно мало обзира које сам имао према мајци ишчезне. Јер отац, који је уживао глас лудог и неурачунљивог човека, а који је пензионисан по својој молби, није био никако од обичних људи. Свет који је огрезао у свакидашњицу никако не може да разуме једног „оца фамилије“ ако се овај повуче од своје чаше пива и политике да би у тишини своје собе размишљао 0 метафизичким проблемима душе и вечног живота. И можда више него та његова склоност према осамљивању и продубљивању тих филозофских проблема, глас неурачунљивог човека беше утврђен очевим навикама да, идући улицом, не примети овога или онога познаника; да гледа, занесен у своје мисли и снове, више глава пролазника, да, зауставивши у пролазу каквог пријатеља, при при-

Два парства 15