Два царства : роман

224 БРАНИМИР ЋОСИЋ

осећао стид од самог себе и да сам почео да правим паузе у виђању са њом. Али потреба љубави (само физичке, наравно) после три дана која сам проводио далеко од ње, било због њене „заузетости", било због мојих фантазија, учинила је по- . степено (у колико су виђења постајала ређа) да све то, цела та атмосфера Содоме и Гоморе, постане за мене само један нов извор насладе,“

Радмилу нарочито баци у мисли завршетак ових редова. Она понови „одвратност ради положаја који сам заузимао... стид од самог себе.“ Али она не остаде дуго на томе. Даље стране показаше Србу као доброг и у ствари нежног ч0века. Он је само имао рђаво друштво, — понављала је Радмила у себи, — он није рђав, он је нежан, пун обзира, он се ради својих рђавих поступака уистину кида. Оно што јој је у почетку сметало, постепено се претварало у сасвим друго, и место хладноће изазвало у Радмили самилост и нежност. То је једно од многих чуда које ствара љубав. Било је већ четири часа изјутра, а она је још увек читала:

„Кадгод би се за ручком повели разговори о мојој будућности и одложеним испитима, осећао сам како се онај површински оклоп неосећајности — који бејах навикама створио око мога моралног бића — угиба и отвара. Мање на мајчине отворене прекоре или безнадежне уздахе; више су ме погађале очеве благе очи и осмех који се губио у прогрушаној и чупавој бради, док је, преставши да једе, говорио тихо:

= Нека, нека... То треба да дође из њега самог, да се осветли... не од нас.

И мада је одговарао мајци, он је гледао нетремице у мене, као да хоће да се увери у тачност своје претпоставке на моме лицу. Неодољива нежност гурала ме је ипак према њему, ма колику непријатност осећао од тога испитивачког погледа, да ми се у извесним часовима причињавало да ћу