Два царства : роман

230 | БРАНИМИР ЋОСИЋ

· — Живоме се курјаку реп не мери. Нек носи своју руку даље. — Ама Краљеву руку, Кра-ље-ву...

— Пустите ме, оче, да га умлатим. — узвикну Никодим, који се једва уздржавао.

— Стој ту! — и игуман, пришавши сасвим капији, зовну: — Еј, Остоја.

=— Шта“ јер

— Јеси ли руку Краљеву донео

— Јесам Пајсије. У зобници је.

— Па добро, синко, а ти зобницу окачи о капију, па иди. Прођи се ти нас.

У том тренутку Радмила врисну спазивши где Срба скочи на зид. Искористивши прилику, а рачунајући да ће сада сви пратиоци Остојини, ако их има, управити пушке на Србу, Никодим се по: пе са друге стране капије, са управљеним револвером. Остоја је био сам. Стајао је раскорак, мали, тежак, у своме жутом кожном капуту, са свиленим шалом око гуше, са једном зобницом у рукама. Забачене главе он је гледао смешећи се у Никодима. — Одложи пушку. — викну Никодим.

— Шта је калуђере, хтео би ми главу Јок, брате, теби се не дам. Што баш ти да добијеш сто хиљада 2 ~

— Бацај пушку, јер ћу да пуцам.

— Јок... нећеш ти опалити. Откуд би ти смео опалити» Калуђер си, Никодиме. — Он се окрену Срби: — Здраво, господине. Тебе ја, брате, поштујем и уважавам. Први си на зид скочио, оружја у руци немаш. Да си ми здрав! — и Остоја се дотаче шубаре. — Ето, теби би пушку дао, ти ниси, брате, страшљивица.

— Нећу ти је! — одврати узбуђено Срба. Такве ми паре не требају.

= Хвала ти, брате, за ту реч! — Остоја се дубоко поклони Срби; затим викну: — Еј, Пајсије!

— Шта ћеш, Остоја> — Увредио сам, прошћавај.