Два царства : роман
ДВА ЦАРСТВА 231
— Нек ти је Богом просто.
— Манастиру хоћу да се дам, од пара ваш ћивот да оправите, свећу да ми за спомен запалите. Он заћута за часак.
— Пајсије...
— Остоја...
— Има л Бога, Пајсије»
— Има, Остоја.
— За све, Пајсије г
— За све, Остоја.
— Нема, Пајсије, нема га за све! За Остоју га нема. Зато и свршавам, Пајсије, што га нема! Остоја баци зобницу у крај, смаче карабин и преломи га. Затим извуче револвер и баци га према Срби: — Ово теби, господине, за сећање.
- Он хтеде још нешто да дода, али се капија широм отвори и четири човека са Никодимом бацише се као бесомучни на њега. У часу га оборише на земљу и стадоше уз песничање везивати.
— Што... људи... ја не бежим.
Али га није нико слушао. За то време Василије беше подигао зобницу. Сав пребледео он се не усуђиваше да погледа у њу. Игуман му је узе и журно извуче руку. Рука је била јако оштећена, али ниједан део није недостајао. Чак и прстен, велики и тежак, стајаше на кажипрсту. Стиснувши руку уз себе, игуман притрча нагло Остоји, кога већ беху привезали за орах, и снажно га удари по лицу (по лицу које је већ било изубијано од туче). -
— На... псето!
Остоји потече крв низ образ, али он и не трепну.
— Удри, Пајсије, ја сам свршио своје.
ХИ
— Само Василија, само њега. Сви нек иду.
Када се сви удаљише, Остоја замоли:
— Прости, Василије. Најжалије ми је, што сам тебе увредио.