Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 231

— Нек ти је Богом просто.

— Манастиру хоћу да се дам, од пара ваш ћивот да оправите, свећу да ми за спомен запалите. Он заћута за часак.

— Пајсије...

— Остоја...

— Има л Бога, Пајсије»

— Има, Остоја.

— За све, Пајсије г

— За све, Остоја.

— Нема, Пајсије, нема га за све! За Остоју га нема. Зато и свршавам, Пајсије, што га нема! Остоја баци зобницу у крај, смаче карабин и преломи га. Затим извуче револвер и баци га према Срби: — Ово теби, господине, за сећање.

- Он хтеде још нешто да дода, али се капија широм отвори и четири човека са Никодимом бацише се као бесомучни на њега. У часу га оборише на земљу и стадоше уз песничање везивати.

— Што... људи... ја не бежим.

Али га није нико слушао. За то време Василије беше подигао зобницу. Сав пребледео он се не усуђиваше да погледа у њу. Игуман му је узе и журно извуче руку. Рука је била јако оштећена, али ниједан део није недостајао. Чак и прстен, велики и тежак, стајаше на кажипрсту. Стиснувши руку уз себе, игуман притрча нагло Остоји, кога већ беху привезали за орах, и снажно га удари по лицу (по лицу које је већ било изубијано од туче). -

— На... псето!

Остоји потече крв низ образ, али он и не трепну.

— Удри, Пајсије, ја сам свршио своје.

ХИ

— Само Василија, само њега. Сви нек иду.

Када се сви удаљише, Остоја замоли:

— Прости, Василије. Најжалије ми је, што сам тебе увредио.