Два царства : роман

232 БРАНИМИР ЋОСИЋ

— Нек ти је Богом просто, Остоја.

— Теби ћу све да кажем, Василије, прави си духовник, а не као они ђаволи, срце ти је добро, за женама не јуриш, добра дела чиниш.

— Шта учини од себе, Остоја Светињу си оскрнавио, ђаволу се још више у руке дао.

— Нема ђавола, попе, нема Бога, ничега нема. Ђаволи смо ми, док по земљи корачамо, а после ништа, од земље си у земљу се претвориш,

трава из тебе никне. — Он спусти главу на груди. — Ти мислиш, — проговори после малог размишљања, — да ја никад у Бога ни веровао ни-

сам. Јесам, Василије, у Бога сам веровао, светиње му заштићавао, свеће палио, инат му целог живота терао. — Њему севнуше очи: — Зато сам отимао, силовао, рушио, убијао! Јесте, Василије. Убијем тако, гледам крв тече, а под срцем ми и стрепња и нешто мило. Мислим: Боже, велики си, цео си свет створио, а ја ножем, и готово. — Он опет уздахну: — Ево, брате. Ловили ме као бесно живинче, заслужио јесам, али и ја душу имам. Притерали ме, живог да ме ухвате. Како ми је то дошло, не умем да ти кажем. Била ноћ. На мене пала туга, видео сву крв што сам пролио, уморио се од пркоса. Пожелео да се више не кријем, кућу да имам, децу да имам. Знао сам да честица Светог Краља чува. И велим себи: Остоја, Остоја, ето ти спаса. Сиђем, уђем у цркву, нађем онако ћивот. Помислим: да оће каква муња да севне. Чекам ја тако муњу, а у себи мислим: да ме Бог сачува, честицу да узмем, преко мора да пређем, као човек да почнем да живим, у злато ћу да је обложим, манастиру да је вратим. Све сам тако мислио, Василије, душе ми.

Остоја примети да га сликар М. из далека црта.

— А ти ме то сликаш, господине> Ако, ако, приђи само ближе.

Сликар М. приђе са својим картоном.