Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 233

— Бркове лепе да ми направиш, онако, завијене. А 'оће ли конопци да се виде»

— Неће.

— Хвала ти господине. Види се да си човек и господин. Него славе ти, насликај и пушку поред мене. — Он се осмехну, па одмах затим уозбиљи.

— Откуд да помислиш да ће те Бог помоћи, Остоја — упита полако и замишљено Василије. — У крв си сав огрезнуо...

— Их, калуђере, калуђере! — узвикну прекорно Остоја. — Ја да нисам у крв огрезнуо, шта би ми требала помоћ његова! А када су Кристоса разапињали, сећаш ли се, био је с једне стране један разбојник, са друге други, па један призвао Бога у помоћ и душу своју спасао... тако бар ви калуђери причате. Што би ја био гори од њега» Што» Да има само Бога...

Збуњен и сав црвен у лицу због погрешке коју беше учинио, Василије постави друго питање:

— Добро, Остоја, ти имаш право. Али што болан, узе целу рукуг Зар си смео2

— Смео, што да нисам. Све тако мислим: то ти је, Остоја, спас. А што сам узео целу руку, не знам... тако, било ми лакше, а после, велим, сигурније. Честица брани од куршума, а велим, ако више њих припуцају у исти мах, не одбрани ме. Било је око сванућа... Ишао сам путем, средином. Наиђем на једна кола, возе ракију и кукуруз. Поразговарам, па закренем даље. А где ћеш ти, Остоја» питају ме. А ето, велим, гоне ме, па бежим. Па зар царским друмом У то неко припуца. Засео за камење више пута па шиша. Јок, велим ја њима, не уби тај мене. Зађем у шуму и наставим да идем. Нећу ти, брате, крити, чувала ме је, као дете ме своје чувала. ИМ спасла ме. Изашао ја из планине, сишао селима, дошао до округа, нико да ме погоди. И разговарао тако са сељацима, преко врљика, и тражио да ми донесу храну и пиће. Престрашио се народ, видим, нема куд. Један тако опалио са двадесет корачаји, прође метак кроз