Два царства : роман

234 БРАНИМИР ЋОСИЋ

шубару. Ја му се насмејем, па му кажем; не бије тане Остоју, будало! А он стоји, спустио руке, отворио уста. Могао сам да га прстима задавим, макао не би. — Остоја застаде и замисли се. Када поново проговори, он беше промењен човек; не_ што сломљено, очајно зазвони у његовом гласу: — Ручамо тако ја и Јеша. Било облачно, киша стала да промиче. Крупна а ретка, све добује по лишћу. Кажем ја Јеши: Море Јешо, лаже ова рука. Не лаже, вели он, светиња. Добро, светиња, кажем ја њему опет, али откуд мртва рука може да чува од куршума. Прекрсти се, вели он мени, живот ти спасла, крвопијо и безверниче. Ја се прекрстим. Подузела ме тако нека страва, а Јеша опет проговорио, па као да је јуродив, све тако о небу, о Богу Оцу. Све зазире од мене, све метанише, све ми руку љуби, а вели: ти си мој душманин, ти ћеш ме убити, али морам, сам ме је Бог Отац послао да те служим и да пострадам, грех свој да окајем. Што даље идемо, а мени све теже на души. Нека ме жалост за планинама и појатама. Па се све лепо сећам где сам какво зло и несрећу починио. И тако, као да сам за та места и душом и телом срастао. Да се вратимо, кажем ја Јеши. Вратимо се. То је било синоћ. Заноћили на Влајиним бачијама. Све пусто, нигде никог. Извадио ја руку из 306нице, па је метнуо крај ватре и гледам. Рука ко рука, на руци само прстен. Па мислим: има ли Бога нема ли Бога Питам Јешу. Има Бога, вели он. Што ја не бих уистину дознао има ли га или нема» упитам ја. Што ме нису погодили, шта ја знам, дрхтала им рука мислећи на паре. ИМ Свети Тома није веровао док није метнуо прсте у ране Кристове. Све је тако било, Василије, душе ми! Седимо; кад у неко доба Јеша поче да ме грди: Што ти Бога дираш, вели, и досад си без њега живео, не прљај га својим језиком. Није Јешо, не могу ја без њега, кажем ја, не знам зашто, ама не могу. Кад би знао да га нема, ја бих био готов, као кад би ми корен одсекао, осушио бих се. Сте-