Два царства : роман

_ДВА_ЦАРСТВА 285

гло ми се под срцем, не знам шта да радим, а мислим: је ли небо иза звезда или нијег Јеша заспао, ја остао све до зоре. Одједном скочим, пробудим Јешу и викнем му: Устај, сада ћемо да видимо је ли рука света и има ли Бога. Он поче да дрхти. Ја му тутнуо зобницу у руке и гурнуо га низ стрмину. Он потрча, а све се окреће на мене и очима колута, заплиће се, а не пада. Ја узео пушку и опалио. Он одскочи па се скотрља у једну јаругу. Ја приђем, гурнем га ногом, а он мртав. У срцу ми нешто препуче. Погледам: шума, зверчице трче овамо онамо, круни се роса, сунце се рађа. Готов си Остоја, велим себи, ничега нема, од земље си, у земљу ћеш да одеш, људима си се замерио, пркосити коме немаш. Погледам у небо, а оно ми дошло празно, као зелено поље. Погледам око себе, а оно дрво или камен. Сагнем се још једном, преврнем Јешу на леђа. Али нема радости, као некада, немам коме да се подсмевам, све празно око мене. По томе сам познао да ми време прође, да ми се корен сасушио. Узмем торбу и дођем. Ето ти, Василије, прошћавај.

Код капије се учини покрет: долазили су жандари и сељаци, носећи Јешу. Видећи лешину, у подераним опанцима, Остоја окрете главу. Василије је ћутао. М зар је могао шта рећи» Он се окрете да уђе у конак. Тада спази недалеко од себе Радмилу. Гледала је непомично у Остоју. Приметивши да ју је опазио она се журно окрете и скоро утрча у своју собу. Она је сва дрхтала. Нашавши се пред својом малом иконом Мајке Божије она се баци на колена, али не успе да састави ни једне молитве.

Кроз отворен прозор улете звук звона: оглатшавала су Јешу.

Када се те ноћи Срба увуче у Радмилину собу (искористивши метеж који је још владао у манастиру) он затече Радмилу обучену и уплашену.