Два царства : роман

936 БРАНИМИР ЋОСИЋ

Он поче да је пита за узрок, да је милује, да је теши. Седели су на ивици постеље, чврсто загрљени, он мало разочаран тим дочеком, она све јаче приљубљујући се уз њега. Све што је могао извући од ње било је да осећа страх. Од чега2

— Не знам, од свега овога, мириса ових зграда, фресака из цркава које као да ме из сваког угла гледају. Мили мој, не љути се, ја сам твоја, потпуно, али ето, данас ми је страшно, као да са свих страна на мене гледају неке огромне очи, и да ме те очи прозиру до дна. Слушај, не љути се на мене.

Било је већ доцкан када се Срба врати у своју собу. Пролазећи ходником он мрачно и скоро са мржњом погледа на нејасне контуре цркава у дворишту. И јесте, — помисли, — ко би и могао волети у овом мирису од тамњана и неизветрених соба. Међутим више него икада он сада беше сигуран у себе, у Радмилу, у срећу.

ХИ

Почињао је месец јули, загорео од суше и сунца. Онде где у пролеће има разливене воде Сребрнице, земља беше испрепуцала, на начин на који пуца лед. Овде-онде видели су се отисци козјих папака, остали ту из доба када су стада, по још влажном и меком муљу, долазила на појило. Радмила је чекала, огрнута једним прозирним шалом; тек по плећима. Једна грана клатила се више њене главе, тешка од невидљивог плода, савијена преко зида. Она је стајала ту већ дуго, заклоњена сенком и расејано посматрала тихи ток воде у коме се дробила месечина.

Већ више недеља водила се мучна и тешка борба. Две борбе, једна у њој очајна и несхватљива, друга са Србом, све страснијим, све понесенијим. У почетку то је било као нека језа од нечег непознатог што је заустављало Радмилу. Затим се то непознато- полако уобличавало: то је био манастир, са свом својом атмосфером, са „мирисом