Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 287

тамњана“, са његовим крстовима, његовим фрескама, кандилима, иконама, његовим ћивотом. Затим се показа да не смета само то: појављивао се ту Карамарковић и друго. Једно за другим, Срба је видео како се око уплашене Радмиле дижу зидови, како их она сама, баш самим тим што се трудила да их поруши, проналази у све већем броју.

Срба већ беше прешао преко жеље да само има Радмилу; за њега, пред свим тим препрекама, она постаде скоро симбол његовог будућег живота „који је имао да почне"; мисао на везу он је сада одлучно одбијао од себе као ниску и недостојну његове љубави. Он, дакле, сада жељаше Радмилу само за себе и потпуно. Да је добије тако, сметале су препреке. Прва није значила много. Данас или сутра они ће напустити манастир и са тим све што је кочило и умртвљавало живот, опомињући непрестано на један други свет. Остале препреке које су постојале биле су у директној вези са Карамарковићем. И ту је долазила она сасвим логична Србина идеја: уклонити Карамарковића. Не као човека, већ као мужа. Још несигуран са самим собом, бојажљиво, Срба понуди Радмили да постане његова жена. Он је очекивао да ће Радмила то примити радосно. Јер разводом, и затим венчањем, падало је све што је сметало, остајала је бескрајна и срећна будућност. Али, на највеће чудо Србино, Радмила се скоро очајно успротиви. За њу, као и да грех, и варање, и све што је са тим ишло, у часу постаде боље и правичније решење него развод. Упропастити себе, предати се потпуно ђаволу у руке изгледало јој је лакше него задати онај други ударац Карамарковићу. Јер да му је неверна он није морао дознати, уживајући благодети своје куће, док овако губљаше одједном све. Објаснити ово Срби било је немогуће. Једино што могаде учинити беше да покаже упорство. Бојажљивост са којом Срба у почетку учини предлог претвори се домало