Два царства : роман

238 БРАНИМИР ЋОСИЋ

У одлучност. Он је остајао при своме, она при своме. Он и не примети да би „остати при своме" значило код Радмиле постати му љубазница. Он је сада ишао другоме циљу, у његовим узбуђеним очима постојала је само једна срећа, а та је срећа била да Радмила напусти потпуно Карамарковића и да се уда за њ.

Место благих и срећних вечери за њих поче пакао. У дивним летњим ноћима они су у бесконачност претресали Србин предлог. И увек, скоро увек, све се свршавало његовим: ти ме не волиш! — и њеним пољупцима помешаним са сузама. Затим би јој сутра-дан тражио да дође на то и то скровито место и сцена се поново понављала. И овог вечера Радмила га чекаше. Конак је био необично јако осветљен. Преко врхова дрвећа клизио је кроз отворене прозоре жагор; и с времена на време песма. У манастиру се налазио владика Л., који беше дошао да обиђе и лично види радове на обнови. Вечера се тек завршавала када јој Срба дотури цедуљицу. Тражио је да га сачека на уобичајеном месту. Не помисливши ни једног тренутка да би могла да му се успротиви и не испуни жељу, она се тихо пожали Карамарковићу на главобољу.

=— Шта ти ја могу! Изађи на ваздух.

Она је унапред знала због чега је Срба зове. Оно што није знала било је то, како ће се тај разговор овога пута завршити. Је ли желела да се сврши као и досадаг Мли је желела друго решењег Месечина је била јака, изазивајућа; личила је на растопљену срму која косо пада са неба.

Он се створио крај ње тако ненадно да она скоро врисну. Како ју је он привлачио к себи, она замоли, задихана:

— Немој...

Он у часу заборави да је она ту дошла само због њега и рече мрачно:

— Почињеш и то да ми забрањујеш.

Она се уплаши од прекора.