Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 239

— Не, не, не забрањујем ти, то ми је само тако дошло.

Али је Срба беше пустио и сада она поче да му обавија руке око врата, сва изгубљена од забуне. — Остави. Све је то само. игра.

= То није истина!

— Јесте, истина је. Онде где сам ја улагао сав свој живот, онде где сам гледао сву своју будућност, срећу, смисао живота, ти си видела само забаву, прекраћивање времена. — Срба као да беше потпуно заборавио на прве дане свога боравка у манастиру. — Јер шта ми даје разлога да не мислим тако» Ништа. Шта сам добио од тебе што не би могла дати другоме Ништа.

Срба се осмехну и окрете главу од Радмиле. Она је била у препасти: дакле то што је досада давала није било у његовим очима ништа. Њему као да је годило да мучи и себе и њу.

— За две или три недеље овде ће све бити готово, вратићемо се у Београд. МИ онда» Ја ћу морати престати да те виђам, из обзира према друштву, рођацима, твоме гласу...

Радмила хтеде нешто рећи.

— Знам, знам! — прекиде је Срба. — Хоћеш да кажеш да ћемо се виђати. Како2 Тајом на улици, у позоришту, у салону код твоје рођаке. Он одједном промени тон: — Ја то нећу, Радмила! Ја нећу да иза нас шапућу, да се подмигују на твој рачун. Ја не могу да поднесем ни саму мисао да би ти могла послужити за разговор злим језицима. Ја нећу да те прљам тајним састанцима, ја те хоћу чисту, светлу! Ја осећам, ти ми се можеш смејати, ако дозволиш да се то догоди, да ћу од туге, од не знам чега још, престати да те волим. Ја нећу то! Ја не могу без тебе, не могу, разуме)! =— Он је беше узео за обе руке и стискаше их као да жели да их поломи; или да у њих пренесе ватру која је у њему горела. — И онда, какав ће мој живот бити, подељен између тајне (која-у