Два царства : роман

240 БРАНИМИР ЋОСИЋ

Београду никако не може остати тајном!) и мога обичног, свакидашњег животаг Замисли, просуди. Она није одговарала.

— Ти ме не волиш више! — узвикну Срба тресући је својим снажним рукама.

— Ти знаш да те волим, — одговори она најзад једва чујно, — да те волим више него што бих требала да те волим.

= И онда»

— Ја не умем да објасним.

— Ти још увек мислиш само на његаг

— Не... мислим на нас све.

Срба се нагло баци пред Радмилу:

— Волеш ли мег

Она је сва дрхтала и узалуд се упињала да га подигне.

— Волим, волим... али устани, шта то чиниш...

— Ако не можеш да живиш, волиш ли ме толико да би могла умрети са мном» Умрети, разумеш ли, умрети»

Радмила као да не схвати то питање. Он је клечао пред њом, обгрливши јој колена.

— Ја сам спреман, — понављао је избезумљен, — без тебе не могу.

Она се још увек није сналазила.

— Једну реч, само једну једину реч, са тобом ћу и у смрт. Доскора, нисам био у стању да жртвујем ни једно своје задовољство, јер нисам волео. Данас ме није страх ничега, све дајем, ништа не желим. Реци, једну реч, овога часа, све, све, и живот! Шта је то живот» Заједно... дај ми тај доказ!

— Али то је исто, то је исто! — узвикну најзад Радмила, појмивши све. — То је исто! Шта ће он без менег

Срба наједном скочи.

— И онда, ја хоћу да живим, ја хоћу да волим! — настави Радмила. Она изгуби сасвим присебност и заплака: — Ох, Боже, зашто сам овако несрећна!