Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 241

Али она њена реченица: ја хоћу да живим, — као да преобрази Србу. Он је обави рукама, подиже у наручја и онда, лицем у лице:

— Ја одлазим сутра, ти знаш, његовим послом. Узећу два пасоша, ја имам пријатеља, набавићу новац, спремити све. Пред нама је цео живот, срећа, рад...

Она је полако малаксавала.

— Једног ћеш ме дана престати волети, шапутала је скоро као по дужности, — ја сам старија од тебе... ружна, тебе ће бити стид, напустићеш ме.

— То није истина, то никад неће бити истина. Реци, ти пристајеш, ти пристајеш»

— А он»

— Он има породицу, матер, она ће га неговати. Хоћеш ли, говори, говори, једну реч! Ти ћеш бити само моја, Радмила, само моја.

Лица су им била сасвим једно уз друго, дах им се мешао. Она је лежала на његовим рукама као мало дете. Њој се све мутило. Она није знала како је прошаптала ту страховиту и велику реч; њене су усне некако саме, без учешћа њене воље, изговориле ту реч којом му се давала цела, и душом и телом, и садашњошћу и будућношћу. Она зари главу у његово наручје плачући и смејући се у исти мах. Још је знала за себе у толико у колико јој је негде дубоко у подсвести пламтело једно чуђење и питање: ја сам пристала, ја сам пристала.

ХШ

Владика је по општем мишљењу био редак човек. И то у свему. Још увек снажан и прав, још увек густе црне браде, једва приметно проткане белином. Био је сем тога редак говорник, пун оне простосрдачне говорљивости својствене извесним горштачким племенима, прожете хумором. Ретко образован, познавајући више језика, о њему се говорило као о најозбиљнијем кандидату за митрополита. Благост и смиреност, која долази

Два царства 16